Узимам у руке књигу „Јеванђеље по Исусу Христу” Жозеа Сарамага и један од два цитата на самом почетку књиге припада Понтију Пилату [1]. Помишљам како наше мисли траже своје одјеке и како их увек проналазе. Сретну се у људима, догађајима, штиву које читамо, ономе што слушамо, и то чине тако лако, успутно, изненадно.
Причу о Исусу Христу носим у себи од детињства, пре него што сам и била у стању да разумем све слојеве које она носи. Одувек сигурна у то да је прича сасвим истинита (и то је, чини ми се, мање питање вере а више уверења), још као девојчица разумела сам срж – страдао је невин да би искупио грехе оних који искупљење нису ни сматрали потребним. Сећам се да сам делила бол и осећала истинску патњу сваки пут кад бих као девојчица гледала Роберта Пауела, свог омиљеног филмског Исуса, како пролази пут борбе од јасног знања о својој улози на земљи, преко запитаности може ли све то издржати до крајње помирености и скрушености пред неминовним и потпуног опроста онима због којих страда.
Има много снаге у том прихватању и како време одмиче све сам сигурнија да борба почиње баш на тој тачки. Чак сам склона да верујем да је борба потпуна тек када се заметне из клице прихватања јер тада не расипамо драгоцену енергију на порицање, самосажаљење и празан ход.
А прихватања не бива без свести о одговорности и, можда још и више, без свести о њеној потреби. Као што су љубав и слобода два краја истог штапа, тако је и за све што треба прихватити у нашим животима потребна и храброст да се крене од личне одговорности.
Време и место у којима живимо нису ни добар пример ни погодно тло за оно што бисмо назвали одговорношћу – ни личном, ни колективном. Код нас је, чини се, помало национално питање тај отклон од одговорности, а о кривици – које у нас и не бива – да и не говоримо.
Читав низ одлука, друштвених, политичких, историјских, засниван је на колективном имунитету када је реч о свести да смо и ми сами, као појединци, заслужни за изборе оних који су у наше име бирали.
Није до нас – а како и може бити?! – ако се урушавају стубови који друштво чине. Није до нас ако се надолазеће генерације још само формално не сматрају аналфабетама, иако практично то јесу. Није до нас када се слобода говора замени диктатима оних индокринираних и несвесних. Није до нас ако нам је вођа „искочио” из Домановићеве приповетке, а није до нас ни ако заличи и на неке друге јунаке – филмске, књижевне, историјске. Није до нас…
Јер увек ће бити оних који ће бирати и када се нас тиче, и оних који ће трпети уместо и за нас. Увек ће бити оних који ће се зарад нас искупљивати, стрпљиво и предано. А ми увек можемо пилатовски потурати руке под слапове воде, спирајући са њих све оно што нас заправо и чини људима.
Баш као и Сартр, често помишљам да нам је слобода (избора) дата као казна, да смо на њу осуђени. Нисмо јој дорасли, јер нисмо дорасли ни одговорности коју та слобода носи.
Занимљиво је, и помало иронично, да је Понтије Пилат, иначе синоним пребацивања одговорности на другога, реченицом написаном на месту где је Исус разапет и одговором на притужбе првосвештеника на њу, сасвим јасно ставио до знања свој став о свему што се догодило. То је био његов начин да и себе унесе у бескрајну једначину (не)одговорности, макар и накнадно.
И баш као и он, и ја написах шта написах. У почетку је увек реч. А дело – то чекам да се из ње зачне…
[1] Реч је о реченици која је употребљена као наслов текста и значи: „Шта писах, писах”. Приписује се Понтију Пилату – Нови завјет, Свето јеванђеље од Јована.
