Збирка прича „Млијечни зуби” Лане Басташић
Текст и фото: Тамара Ђуран
Одрастање није лако ни онда када се одвија у окружењу пуном разумевања, подршке и љубави. Тешко је и онда када нисмо оптерећени осећањима кривице за урађено и неурађено, своје и родитељске грешке и изневерена очекивања. Пуно је нелагоде, страха и збуњености чак и када смо ослобођени свега осим самог терета одрастања.
Неке од прича слике су управо такве тескобе – тескобе одрастања као таквог, док су друге снажни, из сенке мрачних и трауматичних искустава измилели искази о дечјем виђењу и доживљају света.
За младу ауторку не постоје табу тебе – и хвала јој на томе. Она се спушта дубоко у мутне поноре дечјих мука и страхова. Без бојазни говори о веома тешким, чак мучним темама, грабећи и на светлост износећи крхотине сломљених делова дечјих личности, а све то изненађујућом лакоћом и једноставношћу језичког израза.
Искреност коју њено приповедање носи даје свему ноту природног, уобичајеног, свакодневног. И то је оно што тера читаоца да застане. Утрне. Дакле, у свему има истине? Големе, наказне, сурове? Јер ако не, одакле онда оваква лакоћа сведочења?!
Зато је искуство читања збирке прича Лане Басташић отрежњујуће, мада горко. Приморава на запитаност, на преиспитивање, на промену посматрачке позиције.
На сагледавање дечјег унутарњег света, разгранатог, скривеног, мутног, разливеног, а опет луцидног, оштрог, самосвесног.
Лана тај свет одлично познаје. Јасан јој је. Читавим својим прозним исказом стоји уз њега. За њега. Ауторка тај свет прихвата. Такав какав јесте. Чини да нелогичности дечјег света постају логичне и да све логичности света одраслих бивају нелогичне до бесмисла.
Нема ничег уобичајенијег од тога да дечак којег отац редовно туче, до крви, чује тиху празнину Мјесеца[1], или да један други дечак након очевог ниподаштавања среће Спајдермена у тоалету, да девојчица даје психологу чај у којем су отровне печурке, или да једна друга размишља како би могла оставити наставника физичког да се угуши бомбоном.
Јер деца имају своја скровита места, мрачна исто онолико колико су она тамна у одраслих.
Зато и једна од јунакиња каже: „Помислила сам који идиот мораш бити да мислиш како се ријечи деле на оне за дјецу и оне за одрасле.”[2]
Деца осећају, опажају, схватају. Питају се, и тумаче. Воле, мрзе. Лажу. Преузимају ствари у своје руке онда када им се чини да одрасли за то нису у стању, као што то чини, на пример, девојчица у причи Шума. Штите одрасле. Замењују с њима улоге. Бивају снажна. И распадају се на неухватљиве комадиће.
А одрасли о томе ништа, или врло мало знају. Ауторка и то зна. Познаје до танчина сву егоцентичност одраслих и њихово бестидно чување својих позиција. „Одрасли лажу полако”[3], каже једна од јунакиња ових прича. Деца то знају, само одрасли не знају да је то тако. И та немогућност одраслих, родитеља најчешће, да сагледају и спознају дете испред себе, да га разумеју и прихвате, плаши и обесхрабрује подједнако као и језива истина о патњама узрокованим различитим видовима злостављања.
И не само то – као да муке одрастања и раскораци између деце и одраслих нису довољни, ауторка на све баца сенку добро нам знатог балканског духовног миљеа. Вешто се поигравајући особеностима и менталитетом балканског, или је боље рећи – југословенског човека, Лана Басташић показује колико смо неодвојиви од порекла и средине, и свих терета који са њима долазе.
Ипак, негде, у понеким редовима, назире се нада. Да постоје шансе да се ране детињства преболе. Да се прерасту одрасли који су их редовно чепркали. Да је могуће отргнути се. Послати мучитеља на Месец, разрешити једном заувек са стидним тајнама својих родитеља, убити у себи оне који нас киње, срамоте, жалосте, прележати и преболети све родитељске депресије, опсесије, зависности и промашаје. Понети слику смањеног оца, окамењеног пред оним који је мучио њега и трауматизовао његову децу, у џепу као подсетник како не треба да буде. Да је могуће – надрасти.
„Све има своју реч”[4], кроз једну своју јунакињу каже ауторка. И задивљујуће – она и успева за све да пронађе речи.
Застрашујуће једноставно. Болно лако. Горко истинито. Херојски искрено. Баш онако како онима који знају да тиха празнина Месеца одиста постоји и приличи.
[1] Лана Басташић: Човјек на Мјесецу, Млијечни зуби, Booka, 2020.
[2] Лана Басташић: Киселина, Млијечни зуби, Booka, 2020.
[3] Лана Басташић: Зубић вила, Млијечни зуби, Booka, 2020.
[4] Лана Басташић: Киселина, Млијечни зуби, Booka, 2020.
