Текст и фото: Тамара Ђуран
Већ неко време трчим. По сунцу или хладноћи, без обзира на јачину ветра, нагиб терена, своје претходне физичке могућности. Баш онако како рече Форест Гамп – само трчим. Само мој ум, тело које треба да прати његову замисао и стаза испред мене. Јер тело је инструмент – оно што истрајава је мој ум. Снага воље, свест о сопственим границама и могућностима, одлучност да се оне које могу помере, а остале поштују и чувају.
Некада не размишљам ни о чему. А некада моје мисли буду заокупљене ближњима, размишљањима о подршци, брижности, о онима који су се о мене огрешили и онима којима сам ја остала дужна. И увек дођем до исте тачке – да без обзира на околности, људе и време, човек сам са собом мора бити начисто. Мора бити јасан у вези са оним што жели, хоће, може, што јесте, подједнако као и са оним што није. За то му нису потребни други.
Јасно, чак и кад смо сасвим сигурни у себе, повремено ћемо жудети за љубављу деце, подршком родитеља, наклоношћу партнера, приврженошћу пријатеља, поштовањем сарадника, али истински – то нам није потребно.
Потребни смо нам само ми. Сами.
Јер човек је, заправо, увек сам. И то нема везе са усамљеношћу нити са физичком одвојеношћу од других људи. То се прихвата, баш онако као да се бира. А задато нам је, ако осмотримо мало дубље. Задато нам је, и дато, да будемо сами, своји. Да из позиције самог, самосталног и самосвесног ја кренемо у друге односе.
Наравно, није то увек ни изводљиво, ни лако, и није нам увек то почетна позиција са које се отискујемо у свет. Али с временом морамо до ње доћи. Јер она је кључна за мир. За прихватање. Одатле нас не померају разлике, не разарају поступци других, нити нас могу поколебати туђа мишљења. Све уочавамо и прихватамо онако како јесте. У изворном облику. Сирово. Онда не осећамо стид због грешака, нити им тражимо оправдања или кривце – тако је како је. Што се може исправити, исправљамо, чему нема лека, оплачемо и идемо даље.
Да, звучи поједностваљено. Црно-бело, а живот је најчешће нека од нијанси сиве. Тако кажу они мудрији од мене. А ја волим јасне границе, чак и кад су боје сливене. Чини се немогућим, знам, али искрено се трудим да их осетим, ако их не видим, и дајем све од себе да их препознам. Јер и даље верујем у јасне разлике између добра и зла, случајног и намерног, лажног и искреног, љубави и потребе, вођства и манипулације, која год да је њихова појавност, који год облик да имају.
Истина је да је човек јединство различитог, али у свакоме од нас један пол превагне. Ипак. Потребно је само да препознамо који предзнак наш пол крије и сходно томе да се владамо. Да се мењамо, бар да покушавамо, или да истрајавамо у пређашњем.
И да идемо даље.
Непојмљива слобода се крије у ходању напред.
Или у трчању. Свеједно.
