Интервју: Жељко Обреновић
Фото: Приватна архива
Још као студент Филолошког факултета одлучио је да буде писац. Ко Жељка Обреновића познаје из тих дана, зна и да је та његова одлука носила неку лакоћу и природност у одабиру. Нека буде да је то само тако посматрачу деловало, али још за тих студенстких дана, пред читаоцима се нашао његов први роман, Српски психо, у коаторству са Александром Илићем. Оцењен као „најбруталнији српски роман трећег миленијума”, преведен и на пољски језик, овај први Обреновићев роман отворио је врата и наредним делима. Како сам каже, појављивала су се у готово идентичним временским размацима, од четири–пет година, па имамо прилике да читамо и његове романе Талог – причу о граду, човеку и скривеним слојевима оба, Камено језеро – роман који доноси сплет чудноватих и злослутних догађаја, мрачну и језовиту атмосферу и прошлост која се враћа са јасним планом освете и чије друго издање је управо у припреми, затим стрип Картон сити, преведен на енглески језик, и последњи објављени роман Колосеум, у издању Контраст издаваштва.
Међутим, пре разговора о темама које је отворио управо роман Колосеум, упустили смо се у аутопоетичка питања – да ли се осећа временска дистанца у приступу писању, теми, обликовању јунака, како изгледа процес писања и да ли су начин и доживљај писања исти као и на почетку.
„По правилу, прву руку рукописа напишем за неколико месеци и увек, опет по правилу, помислим да ћу овога пута смањити јаз између романа, а онда ипак останем у сређивању неколико година. Додуше, измирио сам се с том чињеницом и не нервирам се због тога. Једноставно пишем и сређујем темпом који је мени једини могућ и не предајем рукопис издавачу све док нисам у потпуности задовољан, па кад то буде, буде.”
Јунак Каменог језера је писац, јунакиња у Колосеуму студенткиња књижевности – такође се бави писањем, друга јунакиња је филолог. Зашто си бирао баш јунаке који имају везе са писањем?
– То је делимично вероватно и подсвесно јер ваљда о тим занимањима знам довољно да могу да створим аутентичне ликове. Али није само то у питању. Кад за наратора, нарочито као у Каменом језеру, узмем писца, то ми пружа могућност да убацим неке метанаративне слојеве. Тако да се у Језеру често оно што се дешава и оно што јунак пише на неки начин преклапа, што роману даје још неколико нивоа, чини ми се. Са друге стране, ваљда ми је писање и читање и писање о писању и читању толико драго и блиско да не могу да одолим.
Како се ти бориш са „несарадљивим реченицама”, које представљају изазов јунакињи у Колосеуму? Или се, можда, не бориш уопште?
– О, борим се и те како. Свакодневно и много. Последњих година ми је стил изузетно важан, да не кажем, најважнији, па сам нарочито водио рачуна о реченицама. Међутим, утешим се што чак и код Набокова нађем понеку реченицу која баш и није за клесање или чак садржи неколико репетиција. Ипак су и писци људи и увек ће бити лошијих и бољих реченица, али на нама је, свеједно, да пробамо да смањимо број првих у корист потоњих.
Чини се да си пун разумевања, и чак сматраш добрим (ако не и похвалним) што је јунакиња романа „игнорисала сваку могућу задату лектиру у корист сопствене”. Колико је то важно за писца, за уметника уопште?
– Мислим да је за уметника, нарочито младог, битно да се буни против ауторитета и да сам тражи свој пут. То је успут, наравно, и погрешно јер је боље тад ишчитати класике и учити од мајстора који су измислили занат, па тек онда рушити правила. Међутим, то нажалост не иде тим редом и зато је битно тражити свој пут и своју литературу, макар се после враћали на пропуштено. Ето, рецимо, ја сам у последње време до гуше у класицима и сад ми изузетно пријају, док ми се од савремене литературе све мање тога допада.
А треба ли књижевност да буде на неки начин ангажована? Макар у оном смислу да упире прстом у мане система, наказности одређених слојева или друштва као целине, пропусте човечанства, па чак и на скровита места појединаца? Или само треба да приповеда, да изнесе на светлост дана, па је до оних који на изнето наиђу да бирају шта ће с тим даље?
– Мислим да књижевност треба и мора да буде ангажована али на такав начин да не буде памфлет. Што ће рећи, треба да приказује стварност каква јесте, да не прикрива и не запоставља ниједан њен слој, па ако то испадне ангажовано, то је у реду. Свакако не сме ништа да критикује и ни на шта да упире прстом. На читаоцима је да препознају негативне стране стварности, на писцу је само да их прикаже, као и све остало што је неопходно за причу.
Тема Колосеума је снажна и не сме се пренебрегнути. Било би погрешно посматрати је као само добру причу у роману, већ јој треба прићи и као својеврсном социолошком феномену. Шта све скривају слојеви приче у твом роману који упућују на друштво и свет у којем живимо, као и на односе у њему?
– Нажалост, основа за Колосеум је истинита. Има сличних места и догађаја и код нас и широм света. И много тога другог у Колосеуму је истинито или има основу у стварности. На читаоцима је да закључе шта то говори о нашем свету и времену у којем живимо. Међутим, колико год све то деловало поражавајуће, истражујући за роман, прочитао сам бројне књиге о насиљу и психологији насиља и пренеразио се кад сам схватио да статистике казују како се ниво насиља последњих година све више смањује и да ми заправо, према томе, живимо у правом благостању у односу на претходне епохе. Ко би то рекао?
На једном месту стоји: „Свет какав је она познавала се у потпуности супротстављао етици. Само што понекад ни новац није довољан.” Шта онда јесте? И да ли је икада довољно или је глад незасита? Које размере поприма цена коју појединац плаћа у данашњем свету? Или има и места на којима још увек вреди и другачија валута – етика, доброта, хуманост, знање?
– Мислим да сам горе већ одговорио на ово питање. Колико год да нам се свет чини неетичким местом, највероватније никада није било много боље, ако није било и горе. Ово је напросто само време у којем ми живимо, а људи су изгледа одувек били аморалне звери.
„Живот је пун опција за свакога ко остане отворен за њих.” Међутим – како их бирати? Шта је услов за селекцију и како знати која је најбоља за нас?
– Никако. О томе се и ради. Ми само имамо илузију избора и то је оно што нас одржава. Ствар је у томе да се, ако ништа друго, за свакога од нас овај животни пут завршава на исти начин и да смо до тог тренутка као мишеви у лавиринту с препрекама и електрошоковима. Неко ће се мање напатити, неко више, али све чека исто. Међутим, сатисфакција која долази из спознаје да смо преварили систем и макар накратко избегли казну нешто је за шта се свеједно вреди борити.
Такође, ако одаберемо да бранимо истину, неке „информације постају проблем”. Шта тада?
– Информације су увек проблем. Како Алан Мур рече, „идеје су отпорне на метке”. Нико не воли паметне људе. Сад, наравно, то што неко уочава и размишља и има идеје, не значи да ће их поделити с неким, ни да ће нешто променити, ни покушати да промени. Та категорија пак припада тек неколицини.
Јасно је да је „поједностављена слика света у којем је довољно бити позитивац да би победио” обична варка. Али, зар нам није некада потребна како бисмо преживели дан?
– Апсолутно. Већ сам горе рекао нешто у вези с тим. Такође, можемо то и да обрнемо. Чини ми се да је Ниче рекао како му је само помисао да сваког тренутка може да се убије помогла да прегура многе тешке ноћи. Свако се хвата за ону сламку за коју може и која му је при руци.
Данашњи клинци, један део њих, „празни су и безгранично бандоглави”, док су девојке у појединим круговима друштва „уморне, празне, одурне и прелепе”. Ове „опаске” пружају нам отрежњујућу слику данашњег света. Носе дубок јаз између појавног и суштинског, који, чини се, никада није био дубљи. Шта је довело до тог умора, празнине и одурности људи, поготово младих, данас, и може ли се против тога борити? И треба ли се борити уопште?
– Опет морам да се донекле не сложим. Кад читамо Венцловића, он говори како су деца лења и не слушају родитеље. Кад читамо Пушкина, свет о којем пише не делује нам ништа више испуњен племенитим и мудрим људима од нашег. Увек је било испразности и увек ће је бити. Само је сад, можда, очитија. Свакако нам се чини да је било боље време кад су се на ТВ-у пуштале емисије за децу с културним садржајем а не ријалити, али ту се образовање нити завршава нити почиње. Као ни у случају школе, а ни кафане. Свако од нас мора да се бори за себе и, ма колико му деловало да је у тој борби и интересовањима ружно паче, једног дана ће сасвим сигурно спознати да је заправо прелепи лабуд. Чим нађе себи сличне. Колико год да их је мало. Нажалост, као и код Бодлера, људи се ругају лепом, дивном, величанственом и различитом и тај пут није нимало лак.
Колосеум се као метафора намеће од почетка па до самог краја и оставља места за запитаност – није ли читав свет место борбе? Сурове, без правила, на живот и смрт? Видиш ли ти то тако?
– Лепо си то приметила. То ми је, између осталог, и био циљ. Зато овде то место звано „Колосеум” и није у средишту збивања, већ напросто повезује протагонисте. Тако да се свакако може гледати као неки андрићевски микрокосмос.
Али, „неке су борбе узалудне”. Које, на пример?
– Скоро све. Јер, како рекох, све људе на крају чека смрт и то би требало да је довољан разлог да се нико уопште и не бори. Али људи се ипак боре. Без обзира на трагичан исход, пружена нам је прилика да живимо, а то је само по себи већ довољно чудо, и кад смо већ ту, треба да пробамо да у животу уживамо што је више могуће. Уметност је одличан пример, пошто је непотребна и бесмислена а опет једина битна.
Борци у „Колосеуму” сведени су на „скупину нервозних и невољних кретњи која напросто очекује неминовни крај”. Живот, чини се, данас премало вреди. Или то не важи за све животе?
– Неки животи су, нажалост, одувек мање вредни од других. Или, како рече Орвел, „сви су једнаки, али неки су једнакији од других.”
Људи су у кавезима у које сами себе затварају и, како каже главни јунак романа, немају ни најмању идеју да треба да беже. Има ли тај кавез икакве везе са колосеумом живота? Да ли је човек притиснут спољашњим факторима себе сместио у тај кавез или ипак све долази из нутрине бића? Има ли онда уопште шансе за бег?
– Кажу да тескоба није постојала док људи нису открили комфор и навикли на то. Тако да тај кавез многима заправо представља удобност, а све ван њега стрес и проблем. Са друге стране, ми смо и жртве научене беспомоћности и тај бег вероватно стога није ни могућ. Али ми и не желимо да бежимо. Не желимо чак ни да се освестимо.
На једном месту се помиње да су на власт доведени они који ће људима са друге стране закона чинити услуге. Мислиш ли да је та спрега власти и криминала, нажалост, неминовност данашњег света? Или је постојала одувек?
– Такође, ни по том питању се ништа није променило. Ако је у доба Медичијевих један пират могао да догура до папе, шта нас па то данас може изненадити? А то је још било једно од најлепших и најплоднијих раздобља у историји цивилизације.
„У супротном би се у замку за вукове ухватиле њихове ваши.” Ако погледамо актуелну друштвено-политичку ситуацију, чини се да се пречесто у замци нађу управо ваши, уместо ловљених вукова. Шта то говори о нама и земљи (па и свету) у којој живимо?
– Као што горе рекосмо, „сви људи су исти…” Не морамо уопште да улазимо у спрегу криминала и државе, довољно је, рецимо, да погледамо минуле ратове. Колико се високообразованих нашло у њима, колико грађана? Најпре су ту увек они најмање образовани и они са села, па тек онда остали. Да не говоримо о имућнима.
Упркос тешкој и озбиљној теми, и мада на моменте делује да су промене позиција јунака и бег из личних и друштвених кавеза немогући, у роману се јављају топли, искрени односи међу појединим ликовима, испуњени међусобним осећањима љубави, подршке и разумевања. Колико је важна та противтежа суровом и лудом свету којем смо сведоци и може ли због снаге тих и таквих односа, макар на индивидуалном плану, добро превагнути у односу на зло?
– Можда превагне у твом срцу и твојој души и, у најбољем случају, у твом дому. А ни то није мало. И то је опет један микрокосмос и свака победа је победа.
Приповедање у роману је организовано тако да читалац нестрпљиво очекује „наставак”, а детаљи који се повремено јављају не сметају, не успоравају радњу, доприносе и атмосфери и карактеризацији ликова. Нешто од филмског има у томе, попут финог кадрирања. Реци нешто о томе. Како си нашао меру у томе да „сценски прикази” и детаљи не пређу у дескрипцију већ да допринесе осликавању места, атмосфере, јунака и ситуације?
– Једноставно, писао сам верзију за верзијом све док нисам осетио да је темпо задовољавајући, да имам праву количину детаља, дијалога, нарације… Наравно, сигурно је томе пуно допринело и то што сам велики филмофил и стрипофил, па сам и отуда научио економичност нарације, ритам и монтажу. Никад нисам био скрибоман, а често бих волео да јесам па да у првом драфту напишем роман од неколико стотина страна, а онда га само стешем, али тако је како је, порађам сваку реч и реченицу, мерим и загледам све док ми се не учини да је све како треба. А чак и кад је све готово, неколико пута ишчитам рукопис само да бих одстранио сваку реч о коју се макар мало спотакнем читајући наглас.
Крај романа оставља простора запитаности о судбини, човеку као скупу поновљених образаца из прошлости, само унапређених и прилагођених новим околностима, о страху да је свака борба извесна и да су порази, као и штете изазване „несрећним генима и средином” неминовност. Међутим, отвара и сумњу да „можда човек заправо није ништа више од суме својих дела, које су производ његових одлука и никакве предодређености”. Или се човек, ипак, налази негде између та два?
– Тешко да можемо да дамо прави одговор на то питање, иначе бисмо досад били паметнији и другачији. Ми, нажалост, не можемо чак ни да учимо на својим грешкама, за које смо непорециво сигурни да су грешке.
