Зоран Богнар: Инсомнија, беле ноћи
77 песама о љубави, издаји, демонима и осталим свакодневним умирањима
Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
Текст и фото: Тамара Ђуран
Није једноставно почети излагање о књизи Инсомнија, беле ноћи будући да је реч о поезији која захтева будну читалачку пажњу. Утисцима и промишљањима о мотивима, атмосфери, позицији лирског субјекта и песничком изразу потребно је дати времена како би се уобличили и обједили а да се у исто време не огреше о њену поетику.
Јер већ о оним очигледним особеностима ове песничке књиге могло би се дуго разговарати – да ли поезија (треба да) трага за одговорима, стално и упорно постављајући питања, или нуди одговоре? Са којег места се пружа најсвеобухватнији видик на биће и свет – са неког (у односу на друге уздигнутог) места, у себи, или оданде где смо помешани са другима и са њима делимо судбину, терет и бол? Јесу ли љубав и жртва исто? Да ли је ћутање мудрост или (пркосни) лични став? И зашто снажни не (могу да) осећају страх већ само стид?
Ваља, дакле, поћи од онога који се налази у центру ове поезије:
Ја више нисам ја. Не постојим више.
Пука сам опсена, предумишљај непознатог.
Кроз процеп нагомиланих облака
још само бледом светлошћу
обасјавам обалу Елизеја, али тела немам.
Ни руке немам. Немам више ни ауре, ни гласа.[1]
Већ при првом читању наведени стихови дају јасну слику о позицији песничког субјекта ове књиге – баш попут процепа нагомиланих облака, постоји и процеп између света и лирског ја. И мада се лирско биће појављује као опсена, као неко (или нешто) што више нема свог облика и већ залази у непостојање, не дајмо се заварати том, истина снажном, песничком сликом. Јер лирско биће Богнарове поезије превазилази уобичајени лирски субјекат, бивајући у исто време и побуњени и онај против којег се може побунити свет, свезнајући и онај којем знања нису доступна, онај који је сав светлост, извор, али и онај којег више нема. И ако разгрнемо слојеве написаног (и прочитаног), преовладава једна посебна позиција лирског бића – он је изабрани, и као такав, његове усамљеност и самоћа не могу изостати.
Кажем:
када си у затвору
своје самоће,
заробљен као у мрежи
изгладнелог паука,
најгоре
што (можеш да) видиш
јесте
да се споља
живот и даље
(неометано)
одвија
без тебе…[2]
Та худа несрећа усамљеника, уметника, мислећег и човека који у исто време осећа – човека, дакле, у најнезгоднијој позицији – додатно је потцртана покушајима да у осами пронађе свој лик[3], а самим тим и одговори на питања која његова самоћа распирује. За њега, овај свет је само привид[4], јер је тај свет „сасвим свет” – обичан, површан, лажљив, пропадљив, склон издајама, преварама, незајажљивим страстима, са свим манама људског и свим бољкама човечјег.
У том свету време проводимо бежећи од оног што јесмо, желимо све и (то) желимо одмах[5]. Не обуздавамо своје страсти, стално уплетени у мрежу својих заблуда и лутања, дозвољавајући да нам максимум могућег буде мањи од минимума пожељног.
И зато лирски субјекат не жели том свету да припада, а ако се осврнемо на ранију поезију Зорана Богнара, он и не може бити део њега.
Кажем:
моја религија је
запањујућа јасноћа неизговорених речи;
мој патријарх је
волшебни преступник, номад бескраја;
албедо је моја црква –
узвишена молитва сазвежђа испод коже;
аура је моја икона –
пелудни отисак записа из ветра;
алхемија је мој крст
на којем се свакодневно разапињем
у лавиринту круга
и истовремено претварам у златни прах…[6]
Зато и не чуди тај раскорак, нити изненађује што, с обзиром на стајалиште са којег потичу, његове речи често подсећају на проповедање (кажем…, и опет кажем…), иако – да парафразирамо речи самог аутора – то у њему не тражимо[7]. Честа и циклична понављања стихова и сентенци, инспирисана на дубљем, не само тематско-мотивском нивоу, већ поменутим лавиринтом круга, чине да читалац помисли како се песме надовезују једна на другу, док такав стилски поступак појачава утисак да се на одређеним песничким доживљајима и сликама посебно инсистира. Јасноћа неизговорених речи, страсти које су нужне али се њима мора владати, супротстављеност лирског бића и света, усамљеност, побуна и резигнација, згађеност над оним што су човек и свет постали и издаја кључне су речи које често и одлучно „кажем” додатно појачава, истичући истовремено и узвишеност тачке са које лирски субјекат посматра свет.
Он зна оно што други људи не знају, нити им је дато да спознају. Он се критички осврће на питања љубави, страсти, издаје, он добро влада собом и позива се на разум, али још верује у одлуке срца, он познаје свог џелата, он упозорава и подсећа:
немамо (увек) права
да узмемо оно што нам припада.
И они у паклу желе чашу хладне воде,
али не могу да је добију…[8]
Не бива сасвим јасно када имамо право на оно што нам припада и да ли нам (пошто је доведено у везу припадати и желети) оно што желимо и припада, али је јасно да смо пали у свет у којем смо подељени на житеље пакла и оне који још у пакао нису стигли. У таквом свету никога не изједа стид, а можда нико и не осећа страх. У свету белих ноћи пак, свету албиједа, ствари су мало другачије:
Кажем:
снажне изједа стид,
а слабе страх…[9]
Стид је највећа тајна коју скривамо[10] и све нам долази из стида, и бес и најбоље скривена издања.[11] Чак и страх. И ту у читању наилазимо на једва видљиву, али занимљиву пукотину која нам нуди следеће питање – ако и страх потиче из стида, значи ли то да и снажни постају слаби и, ипак, на концу, осећају страх? И зашто су снажни, ако их (ипак) изједа (само) стид, осакаћени и светлост не продире у њих?[12] Није ли највећа снага човека, а уједно и храброст његова, када надвлада свој страх и превазиђе свој стид? Није ли у томе слобода? Јер, бивајући у сталном страху, не излазимо у свет, док осећајући стални стид, не излазимо из себе чак и кад изађемо у свет. И тада остајемо у сталном лавиринту круга чије је једино одредиште кретање без циља.
Да ли отуда ћутање? Из те пукотине у самом бићу или пак из јаза између њега и света? Шта крије та јасноћа неизговорених речи, запањујућа, али истовремено и узвишена?[13] У чему се огледа, како је докучити? Аутор инсистира на познатости онога што иза те јасноће стоји. За њега, и лирско ја његове књиге, то је датост. Није сасвим јасно да ли кроз ту датост ћутање значи и мудрост, али одређени став свакако јесте.
Стога, ако једном заћутим,
окренем се и одем,
то не значи да си ти победила…
то (само) значи да више ниси
вредна мога времена…[14]
Исто се јавља се и у Ејдетским сликама III:
Када сте међу онима који у конверзацији разуму претпостављају его, суштини форму, а узроку последицу само их удостојите господственом тишином… и ништа не брините… време ће их већ „благосиљати” запањујућом јасноћом неизговорених речи…[15]
Дакле, поново се јавља позиција изабраног, оног којем је јасно, оног који зна. У њега је моћ и сва је скупљена у тачку његовог ћутања:
Када човек који има толико тога да каже ћути… његово је ћутање заглушујуће…[16]
Можемо помислити како се аутор, између посталог, ослања и на ону Питагорину изреку да је вредније смислено ћутање од бесмислених речи – али, из неког разлога, смисао овде измиче. А уколико бисмо пак томе супротставили мишљење Џордана Питерсона да је ако имаш шта да кажеш, ћутање лаж, можда бисмо превидели суштину, срж поетике коју књига Инсомнија, беле ноћи у себи носи, и коју, очигледно, њен аутор брижљиво негује као виђење, као призму кроз коју пропушта доживљаје, као став.
А можда би нам то пак дало кључ и за разумевање тог оксиморoнског склопа, као и потребу да се увек нешто дода, да се дорекне, да се дâ могућност вишеструког читања употребом заграда и честих поднаслова. Јер те повремене недоследности читаoца доводе у запитаност, над самом поетиком чак.
Тишина говори више, каже лирски субјекат, и онај који зна ћути.[17] Можда отуда потреба да глагољивошћу, можда је то начин спознавања. Ту где лирски субјекат не зна и своју немоћ сазнања признаје, једино је ту близу човеку а далеко од ничеанске визије онога што би човек требало да буде. У тој недоречености, у тој потреби да се појасни, у тој скоро дечачкој бојазни да није све речено – можда се ту налази јасноћа, чак и неизговорених речи.
Можда је то, уосталом, и формула која одсуство претвара у присуство, и обрнуто. Јер није свако присуство довољно. / Нека одсуства су снажнија од присуства… [18], као што је најгоре бити сам са неким.[19] Са тим бисмо се могли сложити, али би се о тези да је човек ако воли без резерве жртва вољене особе дало расправљати. Аутор у Ејдетским сликама III каже да људе које волимо видимо онакве какве желимо да их видимо, а не онакве какви заправо јесу[20], појачавајући тиме слику љубави као илузије и мучеништва. А није ли љубав сагледавање, спознаја и прихватање спознатог? Не воли ли се само оно што се познаје, што нам није страно? И како љубав – ако је љубав заиста – може водити у издају?
Свака издаја почиње
с љубављу или пожудом…
Која је разлика?
Љубав је давање…
и непрестана жеља да дајеш још више…
Пожуда је узимање,
непрестано узимање…[21]
И кога том потребом за давањем издајемо – себе или објекат своје љубави, свог преданог и сталног давања?
А опет, мозак се труди да победи све оно што је срце пропустило[22] и тако сапет у поткожном ропству[23], схвата, ипак да разум може донети само невоље[24]. Љубав је ипак изнад – и живота и смрти[25]. Јер смрт не раставља; раставља само недостатак љубави.[26] То стално промицање супротности, та готово флуидна кретања у парадоксима, као и једва видљива заплитања у недоследности, тај отклон од свакодневног човека и та истовремена нежност према лакоћи сазнања појединих људи, тај доживљај љубави као џелата и спаситеља у исто време оставља, ипак, ово читање без јасног одговора – да ли је заиста оно о чему ћутимо мртво[27] или је то једини начин да се оно сачува живим? Чини се да нам у томе неће помоћи ни зачуђујућа јасноћа (не)изговорених речи.
[1] Зоран Богнар: Мртав сам човек који хода, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[2] Зоран Богнар: У затвору своје самоће, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[3] Зоран Богнар: Немам више поверења ни у сопствено сећање, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[4] Зоран Богнар: Изгубљено је само оно чега си се одрекао, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[5] Зоран Богнар: Заробљена у мрежи изгладнелог паука, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[6] Зоран Богнар, преузето са https://www.zoranbognar.com/, почетна страница.
[7] „Звучиш као проповедник… Нити то видим, нити то тражим у теби…”, Зоран Богнар: „Ејдетске слике III – Дневник ћутања илити иманентност одсуства”, Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји и рефлексије 2019–2021, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2021.
[8] Зоран Богнар: Освета је (само) незадовољена правда, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[9] Зоран Богнар: Тајна задовољства, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[10] Зоран Богнар: Стид, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[11] Зоран Богнар: Стид, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[12] Зоран Богнар: Стид, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[13] Зоран Богнар: „Ејдетске слике III – Дневник ћутања илити иманентност одсуства”, Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји и рефлексије 2019–2021, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2021.
[14] Зоран Богнар: Изгубљено је само оно чега си се одрекао, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[15] Зоран Богнар: „Ејдетске слике III – Дневник ћутања илити иманентност одсуства”, Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји и рефлексије 2019–2021, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2021.
[16] Зоран Богнар: „Ејдетске слике III – Дневник ћутања илити иманентност одсуства”, Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји и рефлексије 2019–2021, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2021.
[17] Зоран Богнар: Оче, ево нас опет на ничијој земљи, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[18] Зоран Богнар: Све после нас је лаж, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[19] Зоран Богнар: Све после нас је лаж, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[20] Зоран Богнар: „Ејдетске слике III – Дневник ћутања илити иманентност одсуства”, Поетско-феноменолошки микроесеји, есеји и рефлексије 2019–2021, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2021.
[21] Зоран Богнар: Освета је (само) незадовољена правда, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[22] Зоран Богнар: Страх од педесете, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[23] Зоран Богнар: У поткожном ропству (затворен као у стакленику), „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[24] Зоран Богнар: Нисам успео да укротим своју ћуд, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[25] Зоран Богнар: Песма пустињске олује и кротитеља сенки, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[26] Зоран Богнар: Смрт не раставља, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
[27] Зоран Богнар: Песма пустињске олује и кротитеља сенки, „Инсомнија, беле ноћи”, 2. издање, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2018.
