Интервју: Јованка Бељански
Текст: Тамара Ђуран
Фото: Приватна архива
Издавачка кућа Нова поетика недавно је путем друштвених мрежа представила једно од својих нових издања. Реч је о роману „Три оца и две мајке”, првенцу ауторке Јованке Бељански. У биографији која се може наћи на крају издања о ауторки не сазнајемо много – тек да је лекар по професији, да је пензионер и да живи у Селевцу. Уз само дело, које свакако вреди прочитати, то је био разлог више да се са њом поведе разговор о настанку романа, о њеним погледима на свет, вери, човеку, праштању и љубави.
Како сама каже, роман је писала више година, не зна тачно колико. С обзиром да је реч о њеном првом прозном делу, не крије да га је дорађивала како би имао што мање пропуста и недостака, додајући скромно да је у процесу писања била прилично невешта и неискусна, те да је било нужно да се доста тога мења и преправља.
У разговор о роману уводи нас причом одакле идеја и потреба да се роман напише, откривајући да у самој посвети романа лежи одговор на то питање.
„То је покушај да се на неки други начин каже шта се није рекло. Чак и да се упути извињење и затражи опроштај за све родитељске пропусте. Човек жели својој деци да појасни и човека и свет, али и сам трапав и збуњен, пун незнања и дилема, не успева то да учини на прави начин. Роман није прича о последњем рату већ је прича о човеку, његовој трапавости, збуњености, страдању. Прича о добру и злу. О нужности да се добро одбрани и поруци да се у томе крије и налази смисао човековог постојања.”
Као писцу почетнику, шта Вам је било теже – написати дијалоге, водити нарацију, сачинити чврсту структуру романа или оживети јунаке да буду у сваком тренутку оно што сте замислили да буду?
– Најтеже су биле две ствари – прва, осмислити структуру романа, а друга наћи праву меру између наративног и рефлексивног. Међусобна повезаност јунака и испреплетаност судбина знатно су утицали на ток радње и развој саме приче. Плашила сам се да рефлексивног дела не буде премного и не успори радњу романа. Мислим да је то и био разлог вишебројног такозваног „дотеривања” и „клесања” текста. Сами јунаци су ми причињавали право задовољство и уживање док сам их описивала. Баш смо се лепо здружили и ородили.
Јунак – приповедач је писац. Зашто баш писац? На који начин је кроз његов лик представљен однос дањашњег човека и света према уметницима и уметности?
– Да нема уметности свет би био огољен и сиромашан. Уметност представља силу којој се треба поклонити јер чини живот могућим. Све обасјава неком другом светлошћу па се све види јасније и боље. Уметност је истинитија и потпунија од науке. Продире дубље у суштину и њена сазнања су трајнија. Имам утисак да се томе данас мало придаје важности. Премного је комерцијалног, површног и сензационалистичког. Хиперпродукција и лоша селекција допринеле су да се ретко може наићи на потребу да квалитет сам по себи обезбеђује проходност и место које му припада.
Не би била велика грешка када би се рекло да је у роману доста трагања и да су лутања јунака честа и често неизбежна. Шта то јунаци романа налазе, за чим трагају и мењају ли их сазнања до којих долазе на свом путу?
– Цео роман се бави трагањима и лутањима. У њему постоји суштинска запитаност о смислу, трајању, опстанку. Животна судбина сваком јунаку намеће и одређује начин лутања и сазнања. Самим тим, и промене у њима самима. Неки су успели да им бол и патња не одреде даље живљење.Успели су да их превазиђу, неки су их само потиснули, али су они и даље остали уз њих, притајени и претећи, а неке су савладали.
Да ли је судбина човека управо та – трагалачка, луталачка, сањалачка, с једином исвешношћу у неизвесности?
– Човек је предодређен да лута и буде запитан. Та судбина му је и награда и казна. То је једини начин да открива, сазнаје, обогаћује себе. Ма колико били наметнути, и трагање и лутање морају имати неког реда и плана. Ни једно од та два не смеју бити сврха сами себи јер ће само повећати човекову збуњеност.
Јунаци Вашег романа су живо осликани, добро психолошки мотивисани, са мноштвом унутарњих превирања, боли и питања. Оно што их одваја од других њима сличних књижевних јунака јесте помиреност са оним што им је живот донео, прихватање онога што им је дато. Да ли је то и Ваш животни став? Да је суштина живљења у скрушености и помирености?
– Снага човекова ума, духа и тела саткана је од скрушености и помирења. У томе се чува ризница свеколике човекове одбране. Ни једно од та два не значи предају и одустајање од борбе већ предах да се прикупи сва снага за одбрану без помисли о исходу борбе. Пролазност нас обавезује да без обзира на искушења и муке морамо ићи даље.
Посебно снажан је лик оца Николаја. Он је везивно ткиво између свих осталих јунака, и по мом мишљену, носилац приче, иако то можда на први поглед тако не изгледа. Шта оца Николаја чини тако снажним јуканом?
– Отац Николај своју снагу налази у сазнању да је свет двојство. Он је у исто време и накарадан и прелеп. Не губи снагу на питање зашто је то тако. Зна да нам је дато да бирамо сами између та два. Човек мора да тражи добро и лепоту, да их препознаје и да их одабира. У томе је снага оца Николаја. Одабрао је добро и љубав, не сумњајући ни једног трена да ли је то исправо или узалудно. Својом вером у добро није могао да уништи зло, али је одбранио добро и свему дао смисао.
У роману кроз лик оца Теодосија критикујете данашњи свет и његову убрзаност и халапљивост за материјалним постигнућима, славом и успехом којим господари сујета. Указујете на то да је човек заборавио ко је, одакле потиче и коме припада. Реците нам нешто више о томе.
– Човечанство је од прапостанка било нарцисоидно, похлепно, грамзиво, насилно, лицемерно и неправично. Повремено као да се мало сустресе, застиди и покуша нешто да промени па се још страшније убрза у суноврате. Човек је у савременом свету поробљен и покорен материјалним и технолошким напретком. Нисмо успели да највећа достигнућа служе нама већ смо дозволили да ми будемо подређени њима. Отуђеност нараста и прети да превидимо да опасно угрожавамо опстанак самог људског рода.
Питање вере и Бога и његове свеприсутности налази се у целом роману, али не на морализаторски, прекорни или опомињући начин. Управо супротно. Из сваке реченице у којој се помиње Господ избија сама суштина хришћанске вере – љубав, покајање и опроштај, себи и другима. Посебно кроз љубав и праштање јунаци отварају могућности прихватања животних околности, добијају трачке наде и снагу потребну да преживе. Ипак, има и оних који нису успели. Зашто је то у роману било нужно, шта је тиме требало да се каже?
– Вера је човекова потреба за сигурним и јасним ослонцем. Уједно је и нада да постоји бољи део и живота и света. Вером човек призива космичку силу добра ради опстанка. Некима од јунака је тегобност живота била превелика и прекрила је и потиснула све што је у њему лепо, учинивши то невидљивим и безначајним.
Тема рата није централна, али се јавља као последица са продуженим ефектом. Шта мислите, колико су далекосежне и неумитне последице великих страдања на човека као појединца и на људе кроз генерације?
– Током самог рата човек буде приморан, због пуког преживљавања, да много тога до тада наученог прилагоди и мења. Борећи се за голи живот, трајно се мења. Другачије сагледава све око себе. Са завршетком рата чека га нова, још тежа борба. Мора да покуша да заборави не само на поступке других већ и на своје. Много тога чак и невољно преноси на потомке, иако они сами нису учествовали у рату. Рат је као дрво са снажним кореном. И након што одсечете стабло увек ће израсти нови изданци.
Крај романа је снажан, емотиван и ефектан. Да ли је било икакве шансе да се роман заврши другачије или то ипак није имало никакве везе са Вама већ је вођен неком другом руком?
– Завршетак романа није могао бити другачији. Живот је мука и борба, лепота и срећа, чаролија и тајна. Питања на почетку романа остала су иста и на његовом крају, али то не значи да не треба да седећи на било којој клупи не дозволимо ветру да нам милује лице, одслушамо песму птица и шапат траве. Да се не поклонимо титрају листа и непрекидном кретању реке, да своју руку не удружимо са неком другом руком и у тишини не одамо почаст највећем благу и тајни која се живот зове.
