Питања су ту и на њих ваља одговарати

Тамара Ђуран

ИНТЕРВЈУ: ГОРАН ДОШЕН

Фото: Приватна архива

„Бити писац је стање духа”[1], пише на једној од последњих страница прве књиге Горана Дошена Дневник једне јесени (Нова ПОЕТИКА, 2020) и већ је она довољна да читалац буде заинтересован да чује оно што о писању, људима, себи и свету овај аутор има да каже. Иако је реч о дневничким записима, прилично је јасно да је реч о аутору који има јасан, сведен и лако читљив језички израз, који са друге стране, иако њима богат, није оптерећен промишљањима, критиком и упитаностима које носи.

И његова друга књига, збирка кратких прича Вратиће се вукови (Нова ПОЕТИКА, 2021) носи исти прозни потпис, али овог пута нешто прожетији фином осећајношћу, лаком, питком иронијом и аналитичким посматрањима и доживљајима света која не проповедају, нити су сама себи сврха.

Такође је у оба дела уочљив веома брижљив однос аутора према тексту и самом процесу писања. Велику пажњу, чини се, посвећује исправкама и редиговању текста, а свако ко пише зна да је то можда и најтежи део. Зато на почетку овог разговора и даје одговоре на за сваког писца можда и најважнија питања – зашто и због чега је почео да пише и шта је то што њему писање доноси.

– Нисам сигуран да још увијек могу да тачно одговорим на то питање, јер питања у човјеку је много и рађају се непрекидно и више их је врста, па се понекад чини да је све што ради сваки човјек одговарање на питања која у њему непрестано бујају.

Питања на која желим себи да одговорим јесу да ли сам добар човјек, да ли су моји погледи и ставови исправни и да ли сам усамљен у њима. Рекао бих да је главни разлог за рађање питања човјекова потреба за потврђивањем. Да неко други потврди да је он, тј. ја, онакав какав за себе сматра да јесте.

Можда је та потреба ирационална, проузрокована недовољном вјером у себе и своје снаге, али без обзира на све, питања су ту и на њих ваља одговарати. Тим више што су та питања попут кости у грлу и човјек нема мира док не одговори на њих.

Многе приче у овој збирци у први план избацују усамљеног појединца који тражи одговоре на нагомилана питања. Ти одговори су утолико важнији уколико човјек стоји пред важним одлукама. Одговор који дамо себи условиће пут којим ћемо даље ићи.

Ипак, једина константа је самопреиспитивање, по свим основама. У зависности у ком правцу самопреиспитивање крене, тако настаје и прича која говори о том процесу.

Како сам почео да пишем? Из свега горе наведеног родило се и писање, јер је писање за мене одговарање на постављена питања помоћу оловке и папира. То је мој начин трагања за одговорима и тумачења оног написаног. У мени, а вјерујем и сваком човјеку, постоје немири који изнутра гребу и покушавају да изађу на површину, па управо та потреба да се ти немири пусте на свјетлост дана рађа писање, јер је то мој начин да каналишем своја унутрашња стања.

Писање је процес, и у том процесу учим да ријечима изразим стварност, а када је изразим, настојим да је разумијем. Управо је писање за мене учинило да много више развијем своје критичке способности и да тако приступам стварима. Наравно, још је то препуно грешака, али покушавам да из грешака учим. А на крају, то је све што могу, зар не?

Прва књига Дневник једне јесени је, како сам схватила, мали „експеримент” да се пише сваког дана, без прекидања низа. С обзиром да су у питању дневнички записи, постоји континуитет, целина. У збирци прича пак, иако их повезује исти мотив, постоје приче различитих тема, другачијег приповедачког поступка, па чак и различите „жанровске” припадности. Јесу ли приче настајале без претходне идеје да буду део исте збирке и да ли би, ако је тако, нека наредна збирка прича могла да обједини приче које ће, иако свака за себе, ипак заједно причати неку ширу причу?

– Дневник једне јесени је настао као кохерентна мисао о потреби, мојој личној, за таквом врстом књиге, па сам онда на Дневнику и радио са циљем да објасним себе, а кроз себе и стварност која ме окружује. То је, дакле, један природан развој ствари.

Збирка прича Вратиће се вукови је настала простом одлуком да се направи књига која ће обухватити моје најбоље до тада написане приче. Приче су настајале годинама и свака обухвата посебну тему или некој теми прилази из различитих углова, па се може говорити о њиховој хетерогености са тог аспекта. Дакле, никада нису биле писане да постану дио заједничке збирке, већ су настале из моје тадашње унутрашње потребе.

Тренутно не могу рећи да ли ће нека наредна збирка бити хомогенија. Нико не зна шта будућност носи. Могуће је да ће некад неки догађај или појава да привуче моју пажњу па да због тога настане серија прича које ће цјелисходно то обрадити, и на крају завршити у истој збирци. О том-потом.

У једној причи у збирци Вратиће се вукови прави се и разлика између писане и изговорене речи, а ако човек не схвати знаке и наговештаје који их прате и носе значења, „онда за њега није ни изговорена ни писана ријеч. Тада је најбоље да ућути. У ћутању је сигурност.”[2] Постоји ли тренутак када и писац треба да заћути, када је и њему у ћутању сигурност? И има ли писац уопште право на то, ако је већ творац једног (свог) универзума?

– Да би се одговорило на ово питање, прво треба разјаснити како се схвата појам писац. Да ли се појам писац схвата као занимање једне особе? Ако јесте тако, онда је одлука о ћутању или нећутању, лични избор те особе, што значи да је такав поступак (ма какав он био) у складу са личним размишљањем и назорима те особе. И ако се писац тако схвати, онда његова одлука може бити посматрана и као таква просуђена по једнаким аршинима као да је реч о било којој другој особи. Писац, тако, у сваком тренутку може заћутати, већ према својој процјени о ефектима те ћутње.

С друге стране, ако се писац схвати као једна врста јавне личности, односно, ако се професија писца препознаје као псеудодруштвена функција, онда се ствари мјењају из коријена, јер тада писац на својим плећима носи много више одговорности као нека врста претходнице која говори оно што сви мисле. Или има снаге да на свјетло дана изнесе тешка питања. У том случају, ћутање није опција, јер тада писац постаје друштвени портпарол. Његов посао због тога неће бити лакши, напротив, али ће бити племенитији.

Постоји и трећа опција. То су они који се насилно гурају у јавни простор, али не због осјећаја јавне дужности, већ из потребе личне самопромоције. Они ту гравитирају на крилима тешког времена, исказујући ставове супротне већини, али не из разлога личних увјерења, већ из разлога сопственог експонирања, па тако у јавни простор само додају више забуне и зле крви. У том случају, ћутање је свакако препоручљиво.

Ћутање је један од оних појмова који повезују појединца и друштво. Са становишта појединца, ћутање је уточиште, сигурна лука. У народу је позната изрека „Ћути, може и горе”. Може, увијек може горе, али може и боље.

Парадокс ћутања, састоји се у томе, да док појединцу пружа уточиште од оркана (на крају се испостави да је то само илузорно уточиште), дотле и тим орканима пружа неисцрпан извор енергије, јер вјетрови напредују док не наиђу на препреку, а та препрека је прекид ћутања.

Па зато, када се питамо да ли писац има право на ћутање, добијамо парадоксалан одговор: и да и не. Јер, на крају, и писац је само човјек, а то је довољно.

Дневнички записи износе запажања, осећања, виђења, ставове, критику. Тон и приступ темама, јунацима и свету у збирци је другачији, приснији, емотивнији. Јунаци ових прича сасвим су „људи”, нису измаштани, нису литерарно „подешени”. Оно што је посебно занимљиво јесте да је човек, без обзира на све мане, слабости, ругобу, страхове у овим причама прихваћен такав какав јесте. Да ли је то прихватање човека таквог какав јесте и начин да се носимо и са свим другим зверима света који нас окружује? Са демонима у себи, са светом који нас прождире, са болима, страховима, промашеностима? Хоће ли човека, ако га ишта спасава, спасти прихватање себе и оног преко пута себе таквог какав јесте?

– То је питање од милион долара, зар не? Не могу рећи да је прихватање себе, и човјека уопште, довољно да се носимо са собом и свијетом. Потребно је много радити на себи да би се човјек одржао. То је један дуготрајан процес. Можда бих могао и да додам да је то доживотни процес који води кроз добре и лоше животне путеве, кроз странпутице, заблуде, увјерења итд. Али прихватање себе и других да смо то што јесмо, а не нешто друго, први је корак. Та искреност према себи је можда и једина константа. То је оно што нас ставља на реално мјесто у судбинском координатном систему. Све друго у нашем животу зависи од тог личног признања и како се односимо према њему. Прихватање себе не гарантује добар крај, већ смисаоно трагање за срећним завршетком.

Читајући Дневник једне јесени уочила сам питање одговорности, и личне и колективне, као веома важно, а приче из ове збирке покрећу и нека друга питања. Посебно ми је било занимљиво питање о слободи. У једној причи у збирци пише: „Рођени смо за неке друге ствари, а натјерани у ровове. Зашто се свака слобода осваја? Зашто није дата? Човјек живи живот, а живот је препун закона, прописа, усмјерења, ограничења… Човјек је истински слободан само када стоји на бојном пољу спремајући се за битку. Тада нема правила, јер све му је дозвољено. Зна шта га чека. Послије тога, ако преживи, све је само бонус.”[3] Неко би могао рећи на то – а шта је са слобом избора, не само у религиозном смислу, већ и у филозофском? Зар не можемо и тамо, у рову, да бирамо? Значи ли то да слобода постоји само када ниједно правило не постоји и да смо, заправо, сада сви неслободни? И шта је то што нас поробљава, што нас лишава слободе?

– У рововима нема великог избора. Постоји само избор између живота и смрти, између бити и не бити, између умријети и преживјети. Тада нема разума, само инстиката. Постоји једна изрека коју је давно неко рекао: „У рововима нема атеиста. Ово није аргумент против атеизма већ против ровова.”

У животу, избори су, као и принципи, често ствар луксуза. Лако је бити принципијелан у ситуацијама када се човјек не налази пред избором или – или. Ово је тема која захтјева дужу елаборацију.

Значи ли то да слобода постоји само када нема правила? Нисам сигуран да могу да дам прави одговор на то питање. Одговор би, свакако, ваљало потражити међу Теоријом друштвеног уговора (Хобс и Русо). Слобода је, рекао бих, одсуство страха. Управо страх чини човјека неслободним, па је из тог разлога увео правила и казне за кршење истих како би елиминисао, у највећој мјери, потенцијално опасне ситуације по свој живот и имовину. Међутим, људска природа је таква каква јесте, па је злоупотребом тих правила, себе поробио, умјесто да ослободи.

Оно што човјека лишава слободе је управо његова нарав. „Човјек је човјеку вук”, рекао је Хобс. „Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној”, написао је Његош.

Збирка прича Вратиће се вукови често се и, чини се, нужно враћа у нека прошла али не и заборављена времена, било да је прошлост оквир којим ће прича бити омеђена или је само вешто употребљена да ослика унутарњи свет јунака, она је жива, прелива се и има непорециви утицај на ово овде и ово сада. Зашто је прошлост толико важна? У последње време са свих страна нам долазе поруке – једини тренутак на који треба обратити пажњу је сада, не осврћи се на јуче, не гледај у сутра, живи у овом тренутку. Али има ли доброг сада и бољег сутра уколико јуче не сагледамо како треба?

– Прошлост је важна зато што нас дефинише. Све што смо досад урадили, и добро и лоше, сваки избор који смо направили, довео је до овог сада. Прошлост нас је обликовала, ма колико ми то порицали. Тако обликовани, створили смо своју стварност која условљава нашу будућност. Било да смо својом прошлошћу задовољни или не и покушавамо да је превазиђемо или заборавимо, то је процес дефинисања, матрица понашања, која одређује одакле долазимо и куда идемо.

У данашње вријеме долазе гласови да је једино важан овај тренутак. И он је заиста најважнији за људе који немају будућност. И у социјалном и у физичком смислу. То је тих пет минута славе, јер када се „камере” искључе, више ништа не постоји.

У другом смислу, овај тренутак је најважнији, јер је дефинишући, јер је полазна тачка ка сутра, ка будућности. А сутра ће овај тренутак бити прошлост, па је тако прошлост, у ствари, камен темељац. Уосталом, зар није прошлост најважнија за психотерапеуте?

Пребирање по прошлости није само на нивоу теме и тока прича у овој збирци. Оно се јавља и у оквиру најважнијег и најдоминантнијег мотива ове збирке – вукова. Вук је важна животиња у словенској митологији, јавља се у многим књижевним делима као снажан мотив јер је његова симболика вишеструка – веза са оним светом, самотњаштво, јасно и доследно вођство, снага. Вукови у овим причама су у директној вези са свим оним што је било, а што је трајно, што је неизбрисиво. Чак и када се вук као мотив не јавља у причама, он се може осетити кроз своја значења оног исконског и неприпитомљеног у нама. Кроз питања о добру, о смрти, слободи, борби, пожуди, љубомори, усамљености и самоћи. Шта за тебе представља вук као мотив, као симбол? Хоће ли се вукови увек враћати или је њихов долазак, кад се деси, коначан? И, живећи у овом свету какав јесте, са људима какви јесу, постоји ли опасност да нас вукови напусте и неповратно оду? Колико би то било опасно по нас?

– Овај простор, на којем живимо, посвећен је култу предака. Ми покушавамо да сјећање на прошле дане одржимо живима. Подижемо споменике, одлазимо на задушнице, градимо меморијале, а све са разлогом очувања везе са прошлошћу. То је оно што нас никада не напушта. Ми из прошлости учимо, иако се то понекад чини као једна бескрајна лекција. И узалудна.

Желио сам да вукове представим као симбол наде. Као вјеснике добрих вијести да није све пропало, да још постоји разлог да истрајавамо. И вукови ће се увијек враћати и одлазити, јер је тај пут непрекидан и вјечан, јер људи су несавршена бића, лако изгубе свој оријентир, лако залутају. Вукови ће се тада вратити као лучоноше да поново покажу пут изгубљенима. Они су путоказ и подсјетник.

Као што сам већ рекао, прошлост је једини сигурни ослонац у животном координатном систему и погледом уназад можемо направити корак унапријед. То не значи да у прошлости треба живјети, већ значи да се прошлости не треба одрећи.

О аутору књига Дневник једне јесени и Вратиће се вукови:

Горан Дошен је рођен 4. јула 1981. године у Сарајеву. Завршио је гимназију и вечити је студент Факултета политичких наука. Од 2019. године објављује своје радове. Живи и ради у Београду.

[1] Горан Дошен: Дневник једне јесени, Нова ПОЕТИКА, 2020.