Урањам у патњу,
светлуцаву,
и чисту,
још нетакнуту
попут планинског брзака
и осећам
како спира са мене,
и носи,
крљушт твојих пољубаца
Катарзично,
изнова ме рађа,
као да ме
од неба,
земље
и воде ствара
Помало крви,
помало слузи
и који отпадак душе,
и ето новог тела
Из муке ускрснућа
забели се мермер бока,
а под кудељом ћуте
гранитне дојке,
вршке своје да скрију
Роса се слива
низ стубове глатке
што подупиру труп
А гране-шаке
плету се ветром,
наткриљују хоризонт
И сво је чисто,
то ново тело,
не можеш наћи на њему
више ни један траг
Понекад само
виде се бразде
на сенци лица
То кристале рађа
сећање на спрату крљушт
твојих пољубаца
Тамара Ђуран: „Камен и кост”, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2021.
