На Фарским острвима још увек убијају китове…

Волела бих са знам да ли човечанство заиста верује у оправдања за све гадости које прави?
Да ли заиста сматра да сва зверства (уз дубоко извињење зверима животињског порекла) која чини могу бити оправдана позивањима на веру, традицију, слободу, једнакост, демократију, политичку коректност, док се, заправо, иза сваког од њих крију само потреба за демонстрацијом моћи и жеља да се влада?
На Фарским острвима и ове године су брутално убијали китове и делфине. Када је Кабул пао, мало је било оних који нису видели снимак на којем жену на улици, за пример, бичује мушкарац док остали стоје у тишини. Број сексуалних напада, случајева породичног насиља и различитих видова злостављања сваког дана се застрашујућом брзином повећава. Број деце са озбиљним психичким поремећајима, поремећајима пажње и сметњама у развоју је забрињавајућ. Негде, и то не ни тако далеко, али свакако на великом броју места, људи свих узраста умиру од глади, услед сиромашта или неодговарајуће здравствене неге.
Одакле човеку право на толику бахатост? На помисао да је бољи, снажнији, вреднији од било ког створа на овој планети? Да је моћнији од земље, неба, воде, ваздуха, дрвета, мрава или слона – свеједно? Због боје коже, пола, културе, традиције, образовања?
И све док је тако, вода на обалама Фарских острва биће црвена, жене ће бити објекти, деца ће бити робови, стари ће бити заборављени. Земља ће бити загађена, удисаћемо гар, пићемо муљ. Бићемо политички коректни, али ће проћи прича да је педофилија само још један вид сексуалне оријентације. Живећемо у демократији, али ће нам информације бити ускраћене позивањем на законе о заштити података, параграфе, статуте. Бићемо родно сензитивни, али наше ћерке и даље неће знати како да буду своје, а синови да мушкарац и грубијан нису синоними. Бираћемо сами, али ћемо радо пружати подршке онима који нас подмажу, загладе или уцене – питање је само у нијансама. Говорићемо о образовању и култури, али ћемо занемарити чињеницу да смо неписмени – ни мање-ни више, да је свуда неки „твој до твога” – јер ја тамо немам неког „мог”, да је свако мишљене подложно дубоком и опсежном преиспитивању и то баш мишљење оних у чије не би требало да се сумња, да читамо, и још хвалимо и награђујемо, оно што пас са маслом не би појео, слушамо шунд и аплаудирамо безвезаријама.
Не желим то да прихватим. Нећу. И не могу.
Свако од нас може да бира.
Нема те традиције, вере, обавезе, тог новца, статуса, те моћи и власти којима се може оправдати чин који човека брише са листе људи.
Можда сам дрска, али и тај је Иво погрешио – није у сваком ћутању сигурност. Ја другог оружја осим речи и воље да верујем у добро немам и немам више намеру да ми стоје узалуд!