Пробали смо ту јабуку, и није нам било доста. Напротив – као да нам је тај залогај застали у грлу отворио нова врата, затворивши их за нама на Едену. Иако је пространство било пред нама, неомеђено, ми смо увек нова врата налазили. И увек их отварали без чврстог прихватања одговорности.
Адам је кривио Еву. Еву је завела змија. Змија је била зла, али ју је Бог таквом дозволио.
Онда је дошла казна. Несрећа. Патња. Лутање. И то је људски род нагонило да прави нове лоше изборе, да развејава несрећу, да води ратове, да моћни тлаче слабе, да се спроводи „воља Божја” на веома световне (и нечовечне) начине, да се разлике мистификују, да се у име добра чине стравична дела.
Када погледамо историју човечанства, целокупног, али и појединачних народа, видимо исте обрасце. На препрегледном пространству историје увек су јасно издвојена општа места, она на којима недостаје јасна тачка одговорности. А ако погледамо око себе, брзо ће нам постати јасно да је човеку много лакше када је за оно што се око њега и са њим дешава него други одговоран. Крив.
И ако се вратимо на тренутак прогона из врта Еденског, сетићемо се да је она човеку дата слобода избора, не само у теолошком, већ у оном најширем смислу, са собом донела и – можда као казну, а можда и као слободу – одговорност.
Одговорност да станемо чврсто иза својих избора. Да будемо начисто са својим слабостима и да сагледамо своје предности. Да не одустајемо само зато што се то од нас очекује. Да учимо из грешака. Да волимо. Да праштамо. Да покушавамо. Да мудро собом владамо и рачуне сводимо без обзира на добити и губитке. Да грешке прихватамо и наглас их изговарамо. Да нас није стид лоших избора, промашених љубави, пропалих послова, изгубљених пријатељстава. И да без бојазни, страха и срама кажемо: То је моје! Све је то моје и за то сам само ја одговоран!
Одговорност не лежи у егоистичном преузимању заслуга, нити у давању себи улоге вечите жртве. Она се носи у бивању, у начину на који се човек носи са својим и постојањем свега што га окружује. У одабиру да се буде оно што јеси – на свој, а не на туђе начине.
Па зашто је онда то тако тешко? Зашто радије бирамо задату путању од оне коју бисмо сами утабали? Зашто изговоре тражимо у околностима, понашањима и расположењима других људи, судбини, провиђењу, политици, социјалном статусу? Зашто лакше прихватамо (и подносимо) казну од природне последице својих речи и дела?
Иронично, човек је стално на растегљивој нити између права на слободу и примораности да буде оно што се од њега очекује.
И чини се – још није одлучио. Јер, као што рече Сенека, далеко је најтеже победити самога себе.
(Текст је објављен у магазину Оригинал, број 59, 2021)
