Моја супермоћ је што немам супермоћи

Хоћу да вас учим шта је то натчовек, рекао је Заратустра. Човек је нешто што треба превладати. Човек је конопац, разапет измеду животиње и натчовека – конопац изнад амбиса, каже он.

Питање је онда неизоставно – ко хода по конопцу?

Читаво живљење као да је збијено у тежњу човека да буде нешто више и веће од онога што јесте. И то је тако, од митолошких покушаја човека да се приближи свету богова, преко освајача, вођа и владара, свих оних који су се поигравали животима других верујући да су надљуди и да имају на ту игру право, па све до данас, када би човечанство да буде нешто друго од онога што јесте, и када би човек да буде нешто што није.

А мени је добро као конопцу. Волим поглед с висине. Пркосим амбису – ту ми је место. Хоће ли се неко преко мене пружити до висина? Нека. Хоће ли се неко суновратити у покушајима да преко мене пређе? Вероватно. Хоћу ли се разлиставати на нити под теретом и учити се издржљивости? И саму себе изазивати колико још могу да се прострем? О, надам се да хоћу!

И баш ту, изнад амбиса, схватам – моја супермоћ је што немам супермоћи. Што их не тражим, што их ни успут не проналазим, што их чак и не прижељкујем.

Није ми потребно да будем чаробница, да стварам магију. Само мудрост и умеће да искористим данашњи дан за лепоту, љубав и смех.

Не желим да спасавам свет, да икога мењам, да имам мисију. Довољно ми је да радим оно што чудесно волим, у шта дубоко верујем, и да то радим добро.

Нећу да сам политички коректна. Хоћу да будем саосећајна, пажљива и брижна.

Не бих да будем родно равноправна, али бих волела да свако људско биће има иста права, без обзира на узраст, пол, порекло, вероисповест, боју коже, друштвени или економски статус.

Не желим да ме знају, нити да ме по великим достигнућима памте. Хтела бих да живим кроз оне који после мене остану, тихо, неприметно. Кроз љубав.

Не морам да будем ни јака, ни слаба. Ни оптимиста, ни песимиста, ни скептик. И могу бити све то докле год је то оно што заиста јесам.

Не мора ми бити потребан нико, и могу ми бити потребни многи да бих била испуњена.

Не морам бити најбоља верзија себе. Кад сам оно што јесам и то пригрлим снажно, потпуно, већ сам најбоље што могу бити.

И могу своја искуства делити са светом, а могу их и чувати само за себе.

Јер, некада ми се чини да говорећи свима, нисам говорила никоме. У томе се, најзад, Ничеов Заратустра и ја слажемо.

 

(Текст је објављен у магазину Оригинал, број 60, 2021)