Извори свих мојих знања одувек су били књиге и људи.
Књиге – свет мимо других светова. Или – можда још боље – светови мимо света.
Оне су прво сигурно место за оне стидљиве, а радознале. Прва пустоловина оних чији је дух трагалачки, али не и довољно смео да би се физички упустио у авантуру. Повереници и заточници. Сјајан су слушалац, солидан терапеут. Проповедају мир. Позивају на побуну. Увек изазивају на запитаност, самопроцену, другачији поглед на свет. Дрске и смеле, убојите као речи које у себи носе, а опет мудре и благе, као старац испосник.
А ако се овлада вештином читања, не оном која затвара дух у самотњаштво већ оном која подстиче на непрекидно учење, онда књига постаје тихи пратилац на човековом путовању кроз себе, свет и односе са другим људима, пратилац који охрабрује свог сапутника да истражи нове изворе, учитеље и саветнике.
И то нас доводи до човека. А човек – човек је синтеза, каже Кјеркегор. „Синтеза бесконачности и коначности, пролазног и вечног, слободе и нужности.”
Стваралац и рушитељ. Спасилац и крвник. Спокој и вртлози немира. Спознаја и слепо незнање. Дубина и површност. Свеприсутност и апсолутно одсуство. Оксиморон бивствовања.
А опет, управо својом природом и потребом за синтезом, не једном, већ небројено много пута бива окрзнут процесима анализе. Раслојавања и цепања узрокована тектонским покретима бића неминовна су и, искрено, нужна.
И док се књига може изучавати парцијално и по потреби, на упит, човек се мора изучавати стално. Предано. Потребно га је посматрати. У тишини, најбоље. А онда слушати. Без одговора, за почетак. Када он то зна и када не зна, треба упијати човека преко пута себе. Али без анализа. Само прихватајући синтезу која јесте. Човек може самоме себи бити предмет анализе, али другом човеку, као и други човек њему, мора бити само јединство. Бивање као такво.
То ме наводи на помало поражавајућу мисао да човек данас као да о свом свету, себи и другом човеку зна мање него што је то био случај са прачовеком. Наш предак био је интуитиван и инстиктиван, у вези са светом око себе и дубоко повезан са природом. Ослушкивао је, посматрао, осећао. Пратио промене око себе. Учио о бићима која га окружују. Да би опстао, нужно је било да познаје законитости света у којем живи и било да их је поштовао, било да их је мењао, чинио је то дубоко укорењен у знања и свест о свему што га окружује.
Није читао, али је имао потребу да зна. И потребу да знање употреби када, где и како треба. Прихватао је постојање свега – себе, животиња, биља, стења, другог припадника своје врсте – такво какво јесте. О, да, сигурно да је имао потребу и за побуном, али – и зато је човек – наивно је веровао да је то у циљу напретка и бољитка.
Данас, уз сва достигнућа технологије, све књиге овог света, све људе који нас окружују, непрегледна мора информација, заправо тако мало знамо. Или – много знамо, али тако мало тога разумемо.
Шта ће нас спасти? Шта ће нам помоћи да проникнемо у тајне постојања, али на оном исконском, органском нивоу? Која је то дисциплина којој треба да се приволимо како бисмо схватили и прихватили себе и свет, а да у свему томе нађемо лепоту и мир?
Владета Јеротић сматра да је „једино уметник човек способан за чудо”. Зато се враћам уметности речи и књизи. И зато –
Кад се облаци роје…
и лишће пада, са града свела,
и сви боли, у јесен, заћуте…
Куд облак не нађе више
путеве засуте,
лете очи моје.
(Милош Црњански)
(Текст је објављен у магазину Оригинал, број 58, 2021)
