Збирка поезије Радослава Миленковића
Текст и фото: Тамара Ђуран
Из распрснутог облака пожуде
читаве ноћи са неба је
на целу земаљску куглу
падала љубав.
… … …
Могао сам јасно да видим
твоје очи
и у њима све речи
које смо икада изговорили
и речи које ћемо тек изгворити
прекривени пепелом
у који нас је завејала тишина.[1]
Ове године је издавачка кућа Архипелаг нашла одличан начин да обележи Светски дан поезије објављујући „Празна гнезда”, песничку збирку нашег познатог глумца и редитеља Радослава Миленковића. Ова пажње вредна, иначе четврта, збирка поезије господина Миленковића читаоцу пружа ужитак баш онакав какав и треба поезија, у пуном значењу те речи, да дâ.
Оно што већ након првог читања (јер се поновна сама намећу) бива очигледно јесте посебан однос аутора како према речима тако и према тишини. Спона је међу њима нераскидива, вишезначна. Из ње ничу и даље се гранају сећања, мисли, танане нити осећања, боли исконских недостајања, неухватљиви песак времена[2], љубав која траје одувек и заувек[3]. Чак је и однос самих речи и тишине дат у ненаметљивом, природном претакању, надовезивању и смењивању.
И исто онако како песника не бива без речи тако није ни лирског субјекта ових песама без тишине.
Свако моје сећање
почиње тишином[4],
каже поетски јунак на почетку ове збирке, убеђен у њено постојање иако га чулом слуха не може доказати, да би она даље, у току овог интимног лирског путовања, добијала другачија значења и улоге.
Тишина у поезији Радослава Миленковића има свој шум, некада подложна процепима, подељена жељом љубавника, некада цела – симбол истоветности два бића спојена у љубави. Некада није решење, али је потреба, као и „простор” у који се бележе неизговорене речи[5]. Њој се не гледа у зубе[6], јер је дата, попут дара онима који је могу чути. Коначно, тишина је оно скровито место на којем се воли баш онако како се жели[7], бивајући у исто време и поље слободе и свеобухватност појава.
И док се у тишину као решење тек повремено сумња, упитаност о речима као доносиоцима наде и спаса готово да и нема. Речи одлажу коначно разрешење[8], оне се премештају у времену[9], неухватљиве као време само. Бивају окамењене и, баш попут љубавника затечених лавом страсти, често су недорасле призорима који измичу говору.[10] Чак и кад се нађу речи љубави и свете и профане[11], које немају синонима, и оне своје место налазе у тишини.
И баш на том месту долази до уливања љубави у токове речи и тишине:
Шта је остало после љубави?
Одсуство јасне синтаксе.
Неразумљива морфологија.
Недостижна фонетика.[12]
А лирски субјекат „Празних гнезда” у својим лирским тиховањима љубав подноси витешки, опходећи се према предмету своје љубави онако како то само џентлмен чини. Умирен и пун дивљења, чак и у тренуцима заноса и страсти, он остаје истрајан у свом доживљају љубави. А љубав је за њега пуноћа, бивање које се прихвата на начин који то чине мудраци (и испосници), потреба која се храни постојањем удвоје. Приврженост љубави као таквој – сили и појави, остаје и после њеног престанка кроз достојанствено ношење бола који након ње остаје.
Док имам ту љубав
ја имам Ништа
и Све.[13]
И то је кључ за разумевање љубавне поезије Радослава Миленковића. Ништа и све, испреплетени у нераскидивом загрљају, баш као и „волимте”[14], које се не може писати другачије до спојено.
Међутим, постоји и нешто што овој поезији даје димензију која сеже преко граница „поднасловом”[15] најављеног. Аутор, без обзира на подлогу емоција, кроз спознаје рационалног показује посебно разумевање света, док мир и повезаност лирског субјекта са појавама и временом као категоријом, неодољиво подсећају на нешто из атмосфере поезије Стевана Раичковића. Истовремено, изашла из пера уметника, ерудитски лако, поезија Радослава Миленковића даје могућности вантекстуалног читања, захтевајући од читаоца будну пажњу при проналажењу скривених слојева.
И на крају, враћајући се првобитном смислу ове песничке збирке, уочавамо да иако изражава сумњу у речи, аутор „Празних гнезда” ипак успева да пронађе оне праве да „објасни” љубав:
Љубав је очигледно лакша од себе.
Савршени етар.
… … …
Она је неодгонетнута врста
недоказива појава
и храни се планктоном поезије.[16]
[1] Радослав Миленковић: Пепео, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[2] Радослав Миленковић: Из ризнице времена, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[3] Радослав Миленковић: Из ризнице времена, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[4] Радослав Миленковић: Тишина, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[5] Радослав Миленковић: Nula dies sine linea, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[6] Радослав Миленковић: Зимска шетња, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[7] Радослав Миленковић: Мастило, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[8] Радослав Миленковић: Тишина, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[9] Радослав Миленковић: Празна гнезда, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[10] Радослав Миленковић: Vertigo, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[11] Радослав Миленковић: Мастило, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[12] Радослав Миленковић: Check out / Одјављивање, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[13] Радослав Миленковић: Ништа и све, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[14] Радослав Миленковић: Волимте, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
[15] Љубавне песме
[16] Радослав Миленковић: Љубав, Празна гнезда, Архипелаг, Београд, 2021.
