Текст и фото: Тамара Ђуран
Мислила сам да је човечанство паметније. Да ће из вековних искустава и прохујалих токова колективне свести, универзалних мотива и истих страдања, само са различитим варијаблама, научити нешто. О себи – колективно и индивидуално, о свету, о системима, о начинима опхођења, владања, борбе и комуникације.
Мислила сам да ће научити да разликује примарно и горуће од секундарног и онога што мора чекати на свој ред како би било решено. Да ће знати да постоје апсолутно зло и апсолутно добро, али да смо ми, обични смртници, најчешће између та два поларитета, и да се свако од нас бори која ће страна превагнути.
Мислила сам да ће сагледати потребу за слободом говора, мишљења и учења и за поштовањем различитости, да ће је бранити, чувати и неговати, али и да је неће злоупотребљавати и махати њоме сензационалистички.
Мислила сам ће човечанству бити јасно да нема оних необоривих ако нема оних несвесних и неборбених, да нема јаких ако нема слабих, да нема корумпираних ако нема и оних који подмићују, да нема лажи ако нема оних који у њих верују, да је сваки систем добрим делом догматичан и урушив и да је баш сваки од њих сачинио човек, сам по себи подложан променама, лутањима и слабостима.
Мислила сам да неће бити дилеме ни око тога да је све питање избора, личног и колективног, и да је све могуће баш колико је и немогуће.
Мислила сам да ће схватити да све полази од појединца, његове свести, здравља, образовања, знања, воље и осећања личне вредности. Да ће човек човеку бити вредан вечно, а не само током и нешто кратко након катастрофа. Да ће човек систему бити важан јер је систем само тако одржив. Да ће човек сам бити начисто са тим да не мора бити важан систему ни другом човеку све док је важан себи. Да ће бити помирен са чињеницом, и то без горчине, да једнакости не постоје, осим оне једине где је у егзистенцијалном смислу сваки живот исти, и важан.
Мислила сам да ће поучено пређашњим страдањима, ратовима, гладима, болестима, зверствима које је чинило у име идеологија или врло ситне шаке људи који су се играли Творца, бахатошћу и небригом за Земљу која нам је живот, човечанство застати, подвући црту и почети из почетка. Свесно. Одговорно. Без гледања на различитости преко нишана. Без жучи због неистомишљеника и неминовних неправди. Без осветољубивости.
Сада знам да сам мислила утопијски.
Сада знам да сам била занесењак.
Сада знам да човечанство увек упада у исту замку, коју само себи поставља.
И ко зна? Можда баш због шачице оних који су спознали исто што и ја, једног дана, негде, неки тас у корист добра и претегне…
