Док љуштиш јабуку,
сечеш је на ситне комаде
да дете може да их једе,
док бришеш руке,
овлаш,
тек додирујући пешкир,
док ти поглед лута за корацима кћери
и у пола реченице
је дозиваш и упозораваш,
док ми доносиш сок
јер не пијем кафу,
и нудиш ме воћем
и за мене га,
тек онако успут,
спремаш
– још само да ми и кришку јабуке додаш
па као да се нисмо ни растајали…
Тамара Ђуран: „Камен и кост”, Нова ПОЕТИКА, Београд, 2021.
Илустрација: Катарина Мандић
