Прича о слободи и љубави
Испред велике коњушнице, седећи на хокли, деда је стрпљиво, лаганим покретима чистио дизгине. Дрена је посматрала његове спретне руке и питала се када ће и она умети и моћи све што уме и може њен деда. Била је нестрпљива да постане најбољи тренер коња којег је свет икада видео. Шаптач – да је сваки коњ разуме и слуша. Да иду за њом без повоца, да стану кад она то помисли, да трче уз њу, да јаше без седла и дизгина.
И да није било Сенке, била би сигурна да ће свој сан испунити лако и брзо. Али тај млади, дивљи коњ задавао јој је муке. Посматрала га је дуго, данима покушавала да му приђе, доносила јабуке, шаргарепе, седела сатима пред испустом – и ништа.
– Деда, ја ћу ући код Сенке. Не могу више да чекам – рекла је Дрена одједном.
Деда је седео мирно и радио започето.
– Деда, чујеш ли ме?
– Чујем, Дрено. Плаховита си баш као и тај коњ.
– И? Нећеш ме спречити? – упитала је девојчица изазивачки.
– Не, ако ми одговориш зашто то желиш да урадиш.
– Зато што више не могу да чекам! Данима покушавам да му приђем! Не одазива се, окреће се када наиђем или само лењо подигне главу и презирно ме погледа! Морам нешто да урадим како би ми дозволио да га бар додирнем по глави! – одговорила је девојчица нервозно.
– Аха… Желиш да га натераш да ти дозволи да га помилујеш? – питао је деда не подижући поглед са посла који је радио.
– Не! Не да га натерам, него… Заправо… – Дрена се поколебала.
– Заправо, не знаш како то да учиниш, зар не? – рекао је деда и погледао коначно девојчици у очи.
– Хајде, седи овде поред мене. Рећи ћу ти нешто што важи за сва жива бића на кугли земаљској. Без разлике да ли је реч о људима, животињама или чак биљкама, сваком живом створу потребна је слобода. Слобода да буде оно што јесте, да расте, развија се и учи, и да бира.
– Деда, мислила да је свима најважнија љубав, да је љубав најмоћнија – рекла је девојчица помало изненађена.
– Слобода јесте љубав, Дрено. И љубав је слобода. Једно без другог не постоји. И једно из другог настаје. А за оба је потребно стрпљење. Разумеш ли?
– Не знам… – Дрена није била сигурна.
– Љубав нас, мила моја, учи стрпљењу. Ако некога волиш, мораш му дати простора. Да те упозна, да схвати твоје намере и осећања, али на првом месту да схвати себе и своје жеље. Не можеш на силу учинити да те неко воли. То мора бити чин слободне воље, ствар избора. Исто тако, не можеш учинити да те неко слуша, поштује и прати силом, већ разумевањем и стрпљењем које му пружаш. Схваташ ли то?
– Да, мислим да схватам. Кажеш ми да, када бих ушла код Сенке и покушала корбачем да га застрашим, када бих га приморала да ме слуша, то не било оно што ја желим.
– Тако је. Он би извршавао наредбе, али да може да бира, никада ти не би дао ту част.
– А ако бих му доносила храну, разговарала са њим, прилазила му лагано, да ли би тада било другачије? – питала је Дрена нестрпљиво.
– Да, али само уколико би то радила чистог срца, из љубави и с пуно разумевања према његовој потреби за слободом. Уколико би то радила само да га намамиш, само да стекнеш поверење, а онда то искористиш и наметнеш силу, опет не би постигла оно што желиш. Ти желиш да те он прати, не да те слуша. Грешим ли?
– Не грешиш. Желим да ме прати. Да будемо једнаки.
– Уколико желиш да те прати, не желиш да будете једнаки – рекао је деда уз смешак.
– Како то мислиш? – зачудила се девојчица.
– Ако те прати, ти си вођа. И то је у реду. У животу свако има своју улогу. Све док је вођа одлучан а благ, док је заштитник и учитељ, и док поштује, чува и воли оне које води, проблема неће бити. Проблеми настају када вођа злоупотребљава своју улогу и претвара је у моћ. Ту онда више нема ни љубави ни слободе.
– А шта ако се и поред доброг вође неко побуни? Ако одбија да прихвати љубав? Ако не дозволи да буде вођен? – рекла је Дрена помало забринуто.
– Онда је том неком потребно више слободе. Или више времена. И ми ту не можемо ништа – рекао је деда и лагано почео да се враћа свом пређашњем послу.
– Дакле, Сенка ми можда никад неће дозволити да му приђем? То хоћеш да ми кажеш? И ја то треба да прихватим? Нисам сигурна да то могу.
– Ако заиста желиш да те прати, моћи ћеш. А ако не успеш у томе, пратићеш ти њега. Не на начин који си желела, већ на онај који је могућ.
– Пустићеш га назад у дивљину, зар не? Ако не успем, пустићеш га… – у Дренином гласу било је и туге и беса.
– Ако га волиш као што кажеш, пустићеш га ти. Љубав не узима и не очекује – она даје. А кад некоме дамо довољно љубави и уз њу му поклонимо слободу, тек онда можемо бити сигурни да, када нам приђе, чини то зато што тако жели. Јер једино слободни знају ко су и могу да се мењају. И само слободни верују у себе, а онда лакше верују и другима.
Дрена је дубоко уздахнула, упијаћи и дедине речи. Он је брижљиво, мирно чистио дизгине и девојчица је села поред њега без речи. Узела је масну крпу у руке и почела да ради. Испред њих, у даљини, млади дивљи коњ је пасао. Слободан, а да то још није ни знао.
