Опет сам претерао. А рекли су ми да је ракија добра. Крушка.
Осећам кидање изнутра. Свестан сам, мада ми тело јој увек не реагује.
Нема вољних радњи. Само покрети зеница на изненадне снопове светлости који ми падају на лице.
На моју несрећу, и још веће изненађење, сећам се претходне ноћи.
„Кад ћете се Ви, Мајаковски, побогу, убити, као што су то урадили сви велики песници?”[1], рекла је.
„Ја нисам песник.”
„Каква штета! Радо бих те оплакала.”
*
Код Невена се увек скупља гомила декадентних ликова. Филозофске њушке. Свака седељка завршава се исто – пијаним, али с пуно убеђења вођеним и већ толико пута чутим наклапањима о нихилизму, натчовеку и богу.
За њих сам отпадник још од онда када сам одбио да се упустим у расправу о Мунковом „Вриску” и реченици откривеној на њему. Сматрали су да је моја дужност као сликара да изнесем свој став, мишљење бар, о тој теми. Ја сам пак сматрао да је моја дужност да то не урадим.
И тада, баш као и претходне ноћи, само сам пушио. И много пио.
У таквим тренуцима углавном ћутим. И посматрам.
„Да, и ово би могао да наслика само лудак”[2], помислио сам.
*
Успевам да устанем лагано. Још утрнут, као туђим ногама, одлазим до улазних врата.
Невен је са друге стране.
„Мрдаш?”, изговара док улази у стан.
Не одговарам. То би био плеоназам.
„Донео сам ти кафу”, каже и лако прилази платну на штафелају.
Без наизглед посебног удубљивања, прелази погледом и жмирка. Проницљиво, заправо.
„Није ти пријала ракија?”, пита и обојица почињемо да се смејемо.
„Није требало да останем синоћ”, кажем након првог гутљаја кафе.
„А Сена?”
Отпијам кафу и приносим цигарету уснама све време мислећи на начин на који то Сена ради.
*
Носила је црну уску хаљину. Мало изнад колена. Појавила се на вратима са модрим очима и осмехом који нешто крије.
Ја сам већ био припит. И благо отрован дуваном.
Села је поред мене.
Филозофска расправа о сумњи и очајању већ се захуктала.
„Сумња је очајање мисли, очајање је сумња личности… Очајање је управо израз за целу личност, сумња искључиво за мисао…”[3]
Осетио сам тескобу. Одмах сам помислио на Мунка и наискап испио етил-алкохол са укусом крушке.
„А шта наш уважени сликар мисли о томе?”, неко је питао иронично.
„Ко још није филозофирао над морем? Вода”[4], рекао сам дрско и ставио јој руку на унутрашњу страну бутине. Високо.
Повукла је дим цигарете не погледавши ме.
*
„Идем, а ти ради”, каже Невен онако како то одговорни људи чине.
Сад већ сасвим функционалан, палим нову цигарету, кувам још једну кафу и одлучујем да радим.
Повлачим линију из зглоба. Не сасвим контролисано.
Повлачим још једну.
Свиђа ми се како изгледа.
Танко и оштро као Сенина колена.
Непослушно као њена коса.
Гипко. Као ход. Као превоји на телу.
Испуњавам простор између две линије. Наносим нови слој топлих боја. Живе су, смеле.
И све о чему размишљам је пуноћа бутине на коју сам синоћ спустио свој длан.
*
Око 4 сата, када су нам већ постали разливени обриси предмета и људи, Сена је устала и отишла на балкон.
Имао сам слабу вртоглавицу праћену мучнином.
Она се кретала лако, неухватљиво, као привиђење, и ја сам је пратио погледом, као у бунилу.
Устао сам.
На балкону је било свеже.
Пришао сам јој.
Она је, модрим очима загледана у ноћ, дисала дубоко и тешко.
Стајали смо као бродоломници.
Окренула се изненада и својом доњом усном лагано прешла преко мојих усана.
Задрхтао сам.
Сена се осмехнула осмехом који нешто крије и рекла:
„И? Када ћеш се убити? Тако бих те лепо оплакала.”
[1] Претпоставља се да су Мајаковског његови опонетни тим речима позивали на самоубиство.
[2] Алузија на реченицу коју је Мунк написао на својој слици „Врисак”: „Ово би могао да наслика само лудак.”
[3] Серен Кјеркегор: „Човек и дух”
[4] Владимир Мајаковски: „Плитка филозофија на дубоким местима ”
