Водич кроз мале смрти и велика рађања

Кажу да пре уласка у море

река дрхти од страха.

 

Oсврће се гледајући стазе којима је прошла,

са врхова планина,

дугачак кривудав пут који је прошла кроз шуме и села.

 

И пред собом

она види тако велики океан

да улазак у њега

не значи ништа друго до нестати заувек.[1]

 

Ако је веровати психолозима, човек свако своје осећање треба да „искуси”, да га не потисне. Треба себи да дозволи да га доживљај, мисао, емоција обузму, а онда да се, када су сасвим јасни, од њих удаљи и да их са места посматрача изолује, именује, обради.

Постоји ту читав низ психолошких, интелектуалних и емотивних „радњи” које предузимамо како бисмо оно што је дубоко у нама освестили, препознали, категоризовали, али свака од њих чини се узалудном уколико изостаје директно сучељавање. Суочити се са оним што мислимо, што осећамо, што јесмо. То је најтежи део и изискује много храбрости.

Мало тога је толико непријатно као сусретање са оним деловима себе који у нама изазивају бол, стид, несигурност или страх. Заправо, мало тога је толико непријатно као суочавање са самим собом. А са том нелагодом под руку иде и страх, то најирационалније човеково осећање.

Иронија је што се баш у страху крије и снага из које исходи храброст. Тако се перфидно преплићу да их није могуће видети – само они који то искусе знају о чему говорим.

„Изложи себе свом најдубљем страху”, каже Џим Морисон, „после тога, страх нема моћ, и страх од слободе се скупља и нестаје. Слободан си.”

У тренуцима снажне унутарње побуђености, пуштам мисао да ме преплави, целу да ме обухвати. А моја мисао готово никад не иде сама. Њу верно прати осећање, некада толико снажно, да се не зна која је којој исходиште. Тада плутам. Не, не замишљам да плутам. То је истински доживљај. Прво плутам, сасвим препуштена површини мисли и емоција на којој сам. Предата сам њеној вољи. Та површина је глатка, једва покретна. Мирујемо заједно. А онда се утапам.

 

Али нема другог пута.

Река не може назад.

 

Нико не може назад.

Повратак је немогућ у бивању.[2]

 

Изненађујуће, у том часу нема страха. Само слобода да се буде; шта год да је у том тренутку потреба да се буде. Она унутарња. Она која не зависи од околности, услова, присила, конвенција.

И тај тренутак када схватимо да назад не постоји, тренутак је ослобађања. То није моменат предаје већ прихватања. И тренутак мале смрти да би уследило ново рођење.

Ако мале смрти постоје, кажем својој другарици. Сваки сан је мала смрт, каже она. Има малих смрти, додаје. Ја не знам. Знам само да сам увек бивала најхрабрија онда када је мој страх био најјачи. Не знам јесам ли тада помало умирала и јесам ли се након тога нова рађала. Знам само да је вредело.

 

Река мора преузети ризик

уласка у океан

јер ће једино тада страх нестати,

јер ће река тада знати

да није реч о нестајању у океану

већ ће океан постати.[3]

 

[1] Халил Џубран: Страх, препев са енглеског језика Тамара Ђуран

[2] Исто као 1.

[3] Исто као 1 и 2.