Водени љиљани

Тамара Ђуран

Људи су такви какви јесу, говорила je мајка, а она је рано научила да је та реченица заправо само оправдање за разне људске гадости.

– Кринка, душо, тако ми је жао. Била је дивна. Баш сам је волела…

– Мила, дубоко саосећам са твојим губитком.

– Како си, драга? Сигурно ју је мука натерала. Сад је боље…

Људи, такви какви јесу, претакали су речи као прокисло вино. Она је стајала у тишини и проливала их иза својих леђа. Да буде сигурна да ниједна неће заостати, да ниједну неће понети са собом.

Њихове речи нису јој биле потребне. Ни налети њихове тренутне туге, ни краткотрајно саосећање у које су усиљено покушавали да је увере.

Није им памтила лица. Сва су била иста. Чак и када је пришао он, није приметила разлику. Чинило се – неки старац. А онда јој је знојавим, хладним дланом додирнуо шаку у знак саучешћа…

– Небесна сенко, букету голубица,

скитнице ноћна међу мртвим цвећем:

застајем и патим

када као горки звук пун хладноће

шириш руменило које запљускује вода.[1]

Читао је занесено, лагано, помало промуклим гласом. Мајка је седела на столици за љуљање и пијуцкала вино. Правила се да слуша.

Њему то и није било битно, јер је на уму имао другу публику.

– Кринка, шта ти мислиш о Паблу? – питао је наглашавајући име песника значајно, као да су пријатељи из детињства.

– Ништа – рекла је преко воље.

– Ниси читала његову поезију?

– Не – слагала је. – Не волим да читам.

– Тако је. Она једино воли да се смуца наоколо са оним малим из комшилука. Ко зна шта све раде – рекла је мајка тек да би се укључила у разговор.

– Све што петнаестогодишњаци и треба да раде, је л’ тако, Кринка? – рекао је и устао да узме цигарете.

Она је седела на огради трема. Једна нога јој је била спуштена низ ограду и док је пролазио, успео је да јој додирне потколеницу а да мајка не примети. Хладни, влажни прсти изазвали су језу. И мучнину, у исто време.

– Тако је – одбрусила је. – И све оно што педесотогодишњаци не треба.

– Кринка! На шта то личи? – поскочила је мајка претварајући се да јој је непријатно и да брани свог љубавника.

Али Кринку није било брига шта мисле. Већ је била на пола пута до језера.

Седела је на обали, сакривена међу травама испод једне врбе. Убрзаних мисли, баш онако како то код адолесцената бива када их опхрвају узбуђење, бес и страх, пратила је једва приметне покрете цветова на води. Посматрала је цвет по цвет, велике листове један по један и мирну површину воде све док се фрагменти нису стопили у јединствен призор. Тада је видела себе, у води. Баш попут цвета. Али откинутог, без корена. Цвета којег би вода, само кад би имала избора, могла однети било где. Положена на стакласту површину воде, разлива се и преплављује цело језеро, испуњавајући га својом лепотом. Чедна и нежна, попут љиљана, остаје да бива заробљена крупним листовима, иако је више ништа не држи за дно…

– Схваташ ли ти шта он ради? Он је гад! Ја сам му много занимљивија од тебе! Знаш ли то? – викала је.

– Ти си млада, лепа, а он је интелектуалац, естета. Ниси занимљива, само си пожељна – рекла је мајка хладно. Било је нечег веома увредљивог у њеним речима и држању.

– Рекао ми је да сам сочна! Да сам попут нек сазрелог нара! Гади ми се! И плашим га се!

– Људи су такви какви јесу, мила моја, и ми ту не можемо да учинимо ништа. А ти ћеш с временом морати да научиш да то окренеш у своју корист – додала је презриво.

Кринка је застала, нема. Јер не постоји бол слична оној када дете схвати да на родитеља не може да рачуна.

Као дете никада није маштала да оде из свог маленог места. Волела је поља, језеро и шуму, биље и сваког живог створа у равници. Волела је свог пса и дечака из комшилука. Прибојавала се одрастања јер је знала да је чека одлазак у град. Зато је желела да што дуже остане дете. И зато није могла да опрости ни њему ни мајци. Тај нагли прекид детињства стављала је на њихову душу, без намере да их икада тог терета ослободи. Свесно и истрајно.

Мајку није видела седамнаест година, а чуле би се само на дан Кринкиног рођења. Она мајку никада није звала. Рођендане и празнике честитала јој је порукама.

Тог преподнева телефон је звонио дуго пре него што се јавила.

– Мила, како си? Знаш, волела бих да те видим. Можеш ли да дођеш?

– Не – краћи одговор није могао бити. Ни страшнији.

– Молим те. Важно је – чула је са друге стране. У том гласу више није било надмености ни прекора. Чуо се само умор.

– Не могу – опет је одговорила брзо и без премишљања.

– Кринка, зашто си таква? – завапила је мајка.

– Па, људи су такви какви јесу, и ми ту не можемо ништа да учинимо, зар не?

Сутрадан су јој јавили да је тело њене мајке нађено на језеру, на истој оној обали на којој се сама толико пута скривала. Није прекрило површину воде, није засенило водене љиљане. Било је то само модро тело жене која заправо није знала оно што је знала њена кћи – реченица која је учинила да једна другој постану стране није правдала само људске гадости. Требало је и грешкама да начини алиби.

– Зашто си дошао? – прошкргутала је и оштрим покреном извукла шаку из његове.

– Твоја мајка и ја смо остали пријатељи. Било би јој драго што сам ту – прошапутао је.

– Мислиш?

– Теби, видим, није – рекао је промукло.

Исти је, помислила је.

– Ја сам одушевљена – није померала поглед, нити мењала глас.

– Лажеш. Као и онда када си рекла да ниси читала Неруду. Лептирице откана, одоро што висиш са дрвећа, удављена у небу...[2] Сећаш се?